Istorijski gledano, metodologije formiranja sastavnica menjale su se kako su se menjale metodologije rada unutar organizacije. Prvobitno su sastavnice proizilazile iz crteža proizvoda. Trenutno se inženjerska sastavnica generiše iz pojedinih 3D modela, a sve ostale sastavnice proizilaze iz inženjerske. Budućnost ide u pravcu generisanja sastavnice iz tzv. „Model Based“ pristupa rada unutar organizacija.
Možda je najbolje krenuti ispočetka.
Počeci inženjerske dokumentacije sežu još u idejne skice proizvoda. Skice, najčešće prototipa, nužno nisu davale puno informacija o proizvodu, osim možda oblika i osnovnih gabarita.
Sledeći korak je bio tzv. detaljni dizajn proizvoda. Rezultat detaljnog dizajna je izrada tehničke dokumentacije (crteža) kojima su se davale sve relevantne infomacije o samom proizvodu kao i njegovoj proizvodnji (detaljni oblik, dimenzije, broj komada, materijal, listu sastavnih delova – ako je reč o sklopu, redosled sastavljanja, itd).
Tu se cela stvar komplikuje.
Ako govorimo o listi delova (budućoj sastavnici) u njoj se mogu nalaziti delovi koji se izrađuju unutar organizacije, delovi koji se naručuju od spoljnih dobavljača i standardni delovi.
Svaki pojedinačni deo unutar sastavnice tokom svog životnog ciklusa podložan je izmenama, stoga se uporedo s idejom „rađanja“ sastavnice javila potreba za upravljanjem promenama iste. Uveli su se pojmovi poput verzije i revizije.
Takođe svaki crtež (bilo dela bilo sklopa) bilo je potrebno identifikovati s tzv. jedinstvenim identifikatorom (brojem crteža). Vremenom je broj crteža dobio „pamet“ pa je nastala tzv. govoreća šifra crteža iz koje se moglo pročitati dosta informacija o delu ili sklopu na crtežu (kojem projektu pripada, gde se nalazi unutar sklopa, koja je verzija/revizija, itd.).
Sastavnica generisana iz crteža samo je deo sastavnice tj. informacija koje su potrebne da bi se proizveo pojedini proizvod. Ostatak informacija najčešće se kreirao u ERP sistemu u kom su se (uz sastavnicu generisanu iz crteža) ručno upisivale sve dodatne relevantne informacije potrebne za izradu proizvoda. Ovakva „hibridna“ sastavnica sadržavala bi informacije relevantne za proizvodnju.
Prenos informacija iz odeljenja u odeljenje:
- prodaja
- inženjering
- proizvodnje
Svaki od tri opisana procesa stvaranja sastavnice odvijao se unutar pojedinih odeljenja organizacije. U procesu su nastali takozvani „silosi“ informacija, što je dodatno otežalo njihovo upravljanje i kontrolu.
Najveći izazov rada s tzv. hibridnim sastavnicama i dokumentacijom koju prate tzv. govoreće šifre, možda je mogućnost greške koja može biti uzrokovana ljudskim faktorom (pogrešno prepisane informacije, neažurirana dokumentacija, itd.).
U sledećem blogu nastavljamo s razvojem upravljanja BOM-om.
Piše: Inda Balagic, (Solution and Business Consultant, PMP Project manager), CADCAM Group
Pročitajte ostale blogove
